О грбовима

Локална хералдика у Србиjи на упечетљив начин одражава историjске и регионалне различитости Србиjе. У последњоj децениjи прошлог века хералдичке активности су интензивиране крећући се постепено ка стандарима европског хералдичког наслеђа, а напуштаjући псеудохералдичке форме коjе су биле присутне у време социjалистичке Jугославиjе.

Садашње локалне симболе коjима се служе градови и општине, али и мање териториjалне jединице (месне заjеднице) можемо сврстати у неколико група:

1. Грбови према стандардима српске локалне хералдике

Нова српска локална хералдика чини добар оквир у чиjем правцу би, по мишљену аутора саjта, требало да се креће потенциjално будуће усваjање градског, општинског или месног знамења. Њене темеље поставило jе Српско хералдичко друштво "Бели орао" кроз своjе нормативе. Тако jе од 1993. године до данас усвоjен низ локалних грбова коjи поштуjу ове нормативе. Нажалост, постоjе примери где jе овакво знамење званично усвоjено, али његова правилна употреба ниjе увек присутна.

Наjуочљивиjа карактеристика ових грбова jе њихова вишестепеност - постоjање неколико (обично три) нивоа грба: основног, средњег и великог. Коjи ће се употребити, зависи од потребе, степена службености или свечаности прилике за коjу се користи. Српско хералдичко друштво "Бели орао" овако обjашњава вишестепеност грба:

Основни или Мали грб тj. Грб, хералдичка композициjа на штиту, наjужи jе могући поjам комплетне хералдичке композициjе. Као грбу опште примене функциjа му jе да хералдичким средствима пружи основне податке о граду (општини), успостави његов хералдички идентитет, а истовремено избегне визуелно усложњавање уношењем додатних хералдичких елемената.

На нивоу Средњег грба, коjи службено користе органи управе, Основни грб jе допуњен параферналиjама тj. додатним садржаjима аплицираним изван штита, пре свега бедемском круном коjа своjим металом и броjем видљивих мерлона означава величину и статус насеља.

На нивоу Великог грба, коjи jе свечан и церемониjални грб, репрезент града и наjвиших градских представника, а чиjа jе употреба краjње рестриктивна.

Неки примери: Београд, Ариље, Раковица, Књажевац, Нови Београд, Шабац. Примери општина коjе користе велики ниво грба у свим приликама, што ниjе по стандардима: Ниш, Крагуjевац, Топола, Сурдулица.

Примери општина коjе следе неке сегменте хералдичких стандарда српске хералдике, али њихова графичка стилизациjа или хералдичка исправност ниjе на потребном нивоу: Жагубица, Босилеград.

2. Историjски грбови

У ову групу спадаjу грбови коjи имаjу историjску традициjу коjа jе наjчешће везана за аусторугарску хералдику. То су грбови неких општина или месних заjедница (села или насељених места) Воjводине.

Примери коришћења историjског грба/печата као jедине форме грба териториjане jединице су: Суботица, Сомбор, Вршац. Овакви грбови могли би потпуно да се уклопе у стандарде српске хералдике, jер би у оваквоj форми могли да представе средњи ниво грба, док би основни ниво чинио штит.

Примери коришћења историjског грба, коjи се користе без параферналиjа: Инђиjа, Ириг.

3. Псеудохералдички амблеми/симболи

У овоj групи се налазе грболики или псеудохералдички симболи и амблеми коjи немаjу довољно херлдичких своjстава да би могли да се назову грбовима. У њих спадаjу амблеми-реликти социjалистичког доба (примери Крупња, Боjника, Апатина), као и они коjи су само делимично измењени (примери Кладова, Оџака). Примери новиjих псеудохералдичких амблема су: Мали Иђош, Алексинац, Велико Градиште.

Последња измена: 6-ДEЦ-2007